Живот, романи

БРАТИСЛАВ Р. МИЛАНОВИЋ, ПЕСНИК У ДОБУ „ПРОПЕВАЛЕ ГОМИЛЕ”
Сва наша нада
Надајмо се да свет неће нестати него смо само ми дотрајали, разборитост нам се осипа и наш циклус се ближи крају. Бивало је тако и пре нас. У Београду су се појавили неки осиони људи, вређају га својим накарадним представама о граду, прождиру га својом похлепом за новцем. Чији то шљам ваља Морава, у какве су то пластичне дроњке обучене врбе на обалама Тимока и Млаве? Има још Срба којима је стало до истинских културних вредности и који су спремни да квалитетом живота плате цену за то. Неће све потонути у Крезово злато

Пише: Бранислав Матић
Фото: Приватна архива

Балкански певач, цврчак у децембру, онај који види мале лампе у тмини. Разуме се у прастару будућност и непотребне летописе. На његовим путовањима појаве се јелен у прозору и врата у пољу. Плава медуза у одронима светлости.
Важан српски песник у доба „пропевале гомиле”.
Братислав Р. Милановић (Алексинац,1950) у Националној ревији.

Корени жилави и квргави. Четири лозе, четири породице морају да се укрсте да би се родио један човек. Фамилије из којих потичу моји родитељи постоје у Алексиначком Поморављу већ више од две стотине година. На тим просторима моји преци делили су, али и кројили судбину Србије, као и сви Срби, уосталом. Учествовали су у догађајима који су исцртавали геополитичку карту Балкана: у Првом српском устанку били су бој на Делиграду 1806. године, у Српско-турским ратовима 1876–1878. учествовали су у биткама на Ђунишком вису изнад Витковца, у потоку Крвавац и на Голом брду у Горњем Адровцу.
Ако дубље загазимо у историју, пут којим је фамилија мога оца Радивоја, Јевтићи и Симоновићи, дошла у Алексиначко Поморавље, у Витковац, одвео би нас (према породичном предању) у Метохију, у околину Пећи. Није извесно када су се очеви преци обрели ту где о њима постоје историјски подаци, али је поуздано да се на том месту налазе крајем осамнаестог и на почетку деветнаестог века.
Фамилија моје мајке Ковиљке је 1813. године побегла са Тупижнице, из спаљеног Хајдук-Вељковог Леновца, предвођена неким Миленком, по коме ће носити презиме више од два века. Миленковићи су се сместили код Алексинца, на леву обалу Мораве. Све мушке главе Миленковића биле су мобилисане у време Балканских и Великог рата. Већина се вратила, али кости неких од њих леже на Зејтинлику и расуте по Србији. (...)
У даљој прошлости, у осамнаестом веку, трагови се губе.
Очева фамилија презивала се Јевтић, а и сада се тако презива. Само је мој отац Радивоје носио презиме Милановић, по свом деди Милану који је нестао 1918. године.
Радивоје је завршио Нижу војну академију Краљевине Југославије у 59. класи. Као поручник бранио је 1941. године Југословенско-мађарску границу у Бајмоку. После рата одбио је да се реактивира у новој војсци, јер, по његовим речима, „официри се не заклињу двапут”... Целог живота радио је као књиговођа у разним местима Србије и са великом енергијом спремао ђаке за поправне и пријемне испите из српског, француског и немачког језика и математике. Ишколовао је генерације инжењера, економиста, лекара, професора... Умро је у време највеће беде која је задесила Србију у двадесетом веку, 1994. године, са милијардама безвредног новца у новчанику, од иначе мале, непотрошене пензије...
Мучне су породичне приче народа који није имао мира откако зна за себе.
Сви наши корени су жилави и квргави.

Под Старом планином. Рано смо напустили Алексиначко Поморавље и кроз Сврљишке планине отишли у Источну Србију, у Тимочку Крајину, под скутове Старе планине, у рударску колонију Аврамица, недалеко од Зајечара. У тој рударској колонији доживео сам непосредан сусрет са природом, са законима живота. Оживљавају, кад год се удубим у сећање, кратки филмови живих боја: лутам по шумовитим брежуљцима на којима се модре јорговани; берем на пропланцима дивље јагоде и печурке веселих боја које ми после комшије Словенци све побацају јер међу њима има више оних опасних по живот него јестивих; у зрелу јесен тражим на рубовима младог храшћа црвене дрењине, црни и црвени глог и дивље крушке; залазим у топле, приземне рударске куће; силазим у њихове подруме који се у време великих киша, или кад се топи снег, пуне водом; завлачим се у шупе пуне нацепаних, уредно сложених дрва; стојим збуњен над кокошкама које су у тим шупама подавили творови и ласице; учествујем у прославама веселих празника у сали ресторана искићеној украсима од креп папира; посматрам кроз прозор инкрустиран леденим шарама како, после случајног братоубиства, износе на болничким носилима леш прекривен крвавим чаршавом; улазим у собу нашег рудничког стана, у којој лежи на поду четвороструки јунак са Кајмакчалана, шлогирани деда Љуба, немоћан да се врати на кревет са кога је пао, и – плаче...

Изабрани завичај. Ако је тачно да се човек формира у детињству, онда се у то време обликује у њему и уметник, песник. Зачиње се и, попут квасца, буја у њему једна сасвим нова поетика, која ће потом сазревати годинама и постајати све више само његова а сазревање ће се завршити тек кад светлост утрне.
Милош Црњански је у једној сличној прилици рекао да је „завичај оно што изаберете”. Мој изабрани завичај, а да то нисам ни слутио, били су најпре ти скутови Старе планине међу којима сам се тад осећао и ушушкано а понекад и као господар.
Где год да сам ишао, враћао сам се чезнутљиво том простору који је мојој машти нудио слободу и усвајао моје измишљене светове. Био је то кутак мог изабраног завичаја.

Диптих моравско-тимочки. Тек касније сам схватио да је прави завичај нешто друго: да је то место где обитавају духови предака који су нам оставили видљиве или слабо видљиве знакове о постојању и да сам ја неким тајанственим везама повезан са њима. Те везе ће изаћи на видело онда када се за њима укаже потреба. Питао сам се, на пример, шта то мене, по свему Моравца, везује тако за Тимочку Крајину? А онда сам сазнао да је половина мога бића повезана са непознатим прецима из Леновца, онима који су после 1813. године остали тамо, пошто је Миленко повео своју породицу на обалу Мораве... Ти који су остали разишли су се по Тимочкој Крајини.
Касно детињство и рану младост провео сам у Књажевцу. Све моје прве љубави и данас живе у том граду, у неком виртуелном простору који само у нашем памћењу постоји, изван свих времена и заборава. Ту сам прочитао своје прве озбиљне књиге, ту сам написао прве песме. Ту су ме тресле прве грознице дечачке љубави и обузимале слатке меланхолије док сам слушао Влтаву Беджиха Сметане, док сам мислио на врело лето и зелене воде Тимока. Одатле сам, преко Алексинца, лета 1968. отишао у Београд. Када сам се после шест година први пут вратио као зрео младић, док сам посматрао град са Тресибабе, ухватила ме је дрхтавица. Не метафорична! Права!
А друга моја половина повезана је са Поморављем. Моји ноћни снови често за своју позорницу бирају старе куће мојих предака, које сам виђао у прошлости, или сам их видео једном, или ниједном. И што сам старији, то ми се чешће догађа.
Злотворско бомбардовање Алексинца 1999. године ме погодило као гром. Када сам на телевизији видео слику разрушеног града – нисам могао да дишем. Јован Арежина, који се тада затекао поред мене, питао ме је да ли ми је неко погинуо. Нисам одговорио. Нисам могао да говорим. До тада нисам знао да су тако јаке моје везе са градом у којем сам рођен и око кога се мотају душе мојих предака. Нисам то знао све док мој град није био тешко рањен. И тада је из мене, као суздржани крик, изашла песма „Триптихон за Алексинац”. И кад год говорим ту песму мени, на крају, стоји кнедла у грлу и суза у оку. Никад то нисам успео да савладам а прошло је, још мало, двадесет пет година... Такве песме настају у посебним емотивним стањима. Оне се не могу исконструисати. У њима се свака неискреност осети.
Места која смо волели у детињству и младости остају заувек наши завичаји.

Живот сав. Када се гледа са Земунског кеја – Калемегдански гребен изнад Ушћа изгледа доиста као бела лађа са више палуба. Тако га ја доживљавам кад год ми се укаже прилика да са тог места погледам низ Дунав ка Београду.
Београд је за мене још од раног детињства био мој град. Ваљда зато што сам у њега почео да долазим тако рано, што сам у њему имао своје најближе. И зато што сам већ у својој десетој години за Београд био везан животом. Доведен сам у Београд да преживим. У десетој години живот ми је висио о концу и само сам у Београду, у Тиршовој, на дечијој хируршкој клиници могао бити спасен. У његовим амбулантама, клиникама и поликлиникама провео сам, са дужим прекидима, три године. За то време упознао сам Стари град, Горњи Дорћол. Ту је живела моја баба Зора, очева тетка, угледна власница предратног ресторана „Златни шаран”, која је желела да ме усвоји. Није имала деце.
Када сам са непуних осамнаест година дошао да студирам, ја сам се, заправо, вратио њој. Да: „Ја сам се вратио у град свој, нечији / познат до костију, до суза отеклих жлезда дечијих”...
Улице су ми биле познате. И Калемегдан, и у то време заносна Скадарлија у којој је са прозора Ђурине куће рецитовао Рале Дамјановић, са неодољивим шармом, а у Зетској улици, на летњој позорници, сваке вечери су игране Нушићеве једночинке. И Коларац, на ком су приказивани прворазредни филмови: Моје песме, моји снови, Бондарчуков непревазиђени Рат и мир... Књижевне вечери у Дому омладине, у Клубу у Рајићевој улици који је водио Пеђа Нешковић, где смо Душко Новаковић и ја први пут у Београду говорили песме...
Тај Београд био је некако топлији, приснији, отворенији, широког срца. Примао је сваког ко је у њега дошао и био спреман нешто да уради, сваког ко је показао мало љубави.
Тада се свет отварао. И Београд се, у корак са њим, отварао. У цигло неколико година, почев од 1967, покренуте су велике позоришне, музичке, филмске и мултимедијалне манифестације: Битеф, Бемус на коме је дириговао Херберт фон Карајан,Фест, Београдски њупорт џез фестивал на коме су свирали Сачмо и Дизи Гилеспи... Фестивал проширених медија (перформанса). Мало раније, у јесен 1964, Удружење књижевника Србије покренуло је Београдске међународне сусрете писаца на које су долазили Ернесто Карденал, Сол Белоу, Тадеуш Ружевич, Едоардо Сангвинети...
Београд је био присна, топла светска престоница.
Кад пребројим све што сам до сада написао, имам понеку песму са завичајном тематиком а све остале су београдске. Београд је сав мој живот. И моја инспирација. Важна тачка у њему ми је Француска 7, око које се вртело много тога. Неки људи који су везани за ту кућу, као и ја, били су ми више од пријатеља. Готово род. Имам неколико таквих пријатеља и данас. У последње време све више се везујем са Српску књижевну задругу. Ту ми одговарају мир, мудрост портрета што ме гледају са зидова и памет саговорника. И, коначно, простор око Ташмајдана, Славије и Каленића, Врачар тачније, место је где се десило све што је за мене важно. Живот сав.

Пластична операција града. Чини ми се да у Београду данас има много људи који га не воле, не поштују његов идентитет и беспризорно га руше, ту су да га немилосрдно искористе... Много је оних који не желе да се прилагоде Београду, већ желе да њега прилагоде својим бахатим навикама. Појавили су се неки осиони људи... Они прождиру Београд и праве од њега оно што он никада није био: безобзирно чудовиште које гута људе. Београд ће се повратити кад ти виолентни људи обуздају своју облапорност. Вређају га својим накарадним представама о граду. Не следе његове урбанистичке интересе, већ своју похлепу за новцем.
Губи се она префињеност, господственост, лепо васпитање Београда...
А његова широкогрудост није заслужила ту ружну пластичну операцију.

Ми то више не разумемо. Србија ‒ умире! За педесет година, колико путујем Србијом, видео сам је у разним фазама. Видео сам самољубиву, дрчну Србију заслепљену идеологијом и богатством, лаковерну Србију спремнију да верује свима другима него својима, Србију која је заборавила да се осврће на мудрост и опрез предака...
Србија сада плаћа данак својој лакомислености: старци умиру а млади и способни одлазе да се никад не врате. Одлазе и они мање способни, који радије чисте туђе клозете по белом свету него што обрађују своју земљу, јер нови лиферанти плодове те земље откупљују по једној а продају по петоструко већој цени.
Србија која је била божји врт сада је сметлиште. Њене чувене реке сада су колектори у које Срби испуштају загађене воде и бацају отрован отпад. Како сад тужно звучи стих Стевана Раичковића: „Куд то потону Пек”. Ко ће одговорити на питање: чији то шљам ваља Морава, у какве су то пластичне дроњке обучене врбе на обалама Тимока и Млаве?
Из године у годину виђао сам Србију све празнију.
Србија је дар божји који смо нагрдили својим немаром, неодговорношћу, бахатошћу, глупошћу и незнањем. Дата нам је да нас исхрани и одбрани – али ми то више не разумемо. Од ње су нам сви важнији, а само њу имамо. Србија је данас оличење забатаљене моћи и лепоте – будућа пустиња.

Крезово злато. Модерни човек је залутао и на овом обронку времена зауставио се изнад амбиса. Сад је на њему још да закорачи у пропаст. Систем вредности је потпуно срушен. Не постоји ништа више што је од непроцењиве вредности. Све се може измерити новцем. И време је новац. Та изрека банкара убрзала је све до сулудих размера. Како наивно данас звучи негдашња претпоставка да ће са развојем цивилизације човек имати више времена за себе.
Број читалаца књига је опао јер се за то нема више времена. Смањује се број страна јер оне обимније књиге нико више не жели да чита. Скраћује се трајање позоришних представа, музичких композиција. Ни за шта се више нема времена а стварање високе културе и уживање у њој тражи доколицу. Зато висока уметност изумире а њено место заузима reality shaw за чију производњу није потребно време, а ни за тумачења, јер су значења директна. Имамо reality представе, филмове, видео клипове... За финансирање таквих програма се без икаквих проблема издваја новац.
У Србији су ствари још драстичније. Новац за високу културу је скоро потпуно укинут, под чувеним изговором: кога то занима? А откуд тај што изриче ту синтагму убитачну за културу зна шта кога занима? Откуд баш њему та капитална сазнања? Наша влада је из буџета за културу издвојила само 0,16 посто. Најмање у историји буџета на свим меридијанима. А „никад нам није боље ишло него сад”, кажу они који држе касу заједничког новца и не попуштају. И не испуштају. Сутра ће се осути дрека и на овај исказ: ко сам ја да их прозивам!? А ко сте ви да вас не прозивам?
Има још Срба којима је стало до истинских културних вредности. Још, у мањини, има оних спремних да плате квалитетом живота посао који раде, а то су и до сад чинили. Ето, постоји та „огромна мањина” која ће сачувати „зрно из којег ће све нићи”. Не желим да себи дајем на значају, али то смо Ви и ја и наши другови којима се привиђају „трешње у Кини” и на Стражилову, и наши мртви другови који су нам оставили у аманет да не попустимо, да подсетимо отимаче опште касе како су пребогатог Креза, некада давно, осудили на утапање у растопљеном злату, од свих отетом.

Превратници и чувари. И у ранијим временима било је више људи који пишу песме него што је било песника. Данас је та дисциплина добила много присталица захваљујући дигиталним медијима на којима се може писати и објављивати без икакве уредничке процене. У шали кажем да Србија има више песника него становника. Сам си свој уредник и нема никаквих препрека да процениш да си геније и да нико нема право да о томе што си писао даје некакво своје мишљење. Ко си ти да оцењујеш мој рад? питају најчешће они који немају критички однос према ономе што раде. Па нека пишу, ако им то по њиховом мишљењу иде добро, а по општем слабо. На њиховој сам страни. Боље да раде то, него да пуцају из пиштоља. Бар раде нешто због чега су срећни. Невоља је кад постану несрећни што су неприхваћени и почну вас да оптужују да им затварате врата, да се организујете у кланове како бисте њих, „генијалне”, спречили да се докажу, јер чувате своје позиције. То полако прелази у мономанију. У болест. Које то друштвене позиције може донети поезија?
Поезија је увек, на овај или онај начин, била огледало епохе. Увек је изражавала општи дух времена. Тако је и данас. Колико год се служила савременим реквизитима, лексиком и формом, у њој, дубоко, станују архетипови, стари митови који исијавају на различите начине. Даровити песници ће то увек умети да уобличе, као што ће осетити и језик времена да то изразе. Тако ће увек, по природи ствари, знати да сачувају и естетичке и етичке принципе.
Свако време има у поезији свој израз као што има и своје песнике, и превратнике и чуваре традиције.

Клатно света. Уздам се да ће, кад ми нестанемо, нестати и наше ружне навике и да ће се свет у својој физичкој и интелектуалној лепоти обновити на другој основи. Ко зна колико је то пута већ било. Колико пута смо као цивилизација наишли на ствари које нас узбуђују својом недостижношћу. На пример, за сада необјашњиве пирамиде! Шта ако су то делови неких ранијих цивилизацијских циклуса који су се завршили? Имамо право да се надамо да ми нећемо бити убице човечанства, да смо само дотрајали, да нам се разборитост осипа... и да се наш циклус ближи крају. И ту је сва наша нада да свет неће нестати.

Путовања. Спадам у оне који воле да путују. Док сам био млађи, није ме требало позвати двапут да некуда кренем. Путовања имају драж упознавања и откривања. Упознавања предела, људи, њихових обичаја, тражења блискости и разлика. Откривања фасцинантних креација природе. Обишао сам целу бившу Југославију и део Европе. У Србији нисам био тек на неколико места.
Волим путовања која нуде мала, готово обична открића: поплашене срне у пољу, усправљене главе сунцокрета, орла мишара што трепери над тек пожњевеном пшеницом. Тако се свуда око нас откривају тајне живота.
Волео сам да путујем возом загледан у поље које се око њега окреће као око осе.
У страним градовима волим да посећујем пијаце на којима ври живот, на чијим се тезгама откривају дубине мора а у огромним корпама шарена, зрнаста снага земље. Са таквих путовања најчешће доносим стихове у којим оживљавам призоре из живих и срушених градова, олује и заласке сунца, дубоко дисање мора...
Путовање је писање песме или књиге, свеједно.

Радионица. Пишем руком. Или бар започнем да пишем руком. Зато имам безброј оловака, графитних, хемијских и оних са гелом... И два пенкала, једно са црним и једно са плавим мастилом. Својевремено ме је Тадеуш Ружевич питао зашто пишем руком, то је застарело, зашто не куцам на машини. Знам да је то била шала. Зато, рекао сам, што моја мисао из главе преко руке иде до папира. То је непосредно. Није, рекао је и показао на моје пенкало: то је пластика, изолатор! И насмејали смо се обојица.
Не знам колико имам бележница, исписаних или оних у којима је нешто тек започето, или оних у којима још ништа није записано, нити ће бити. После куцам на компјутеру и у прекуцавању мењам... А после, то прекуцано преписујем на чисто, у бележницу. Не мрзи ме. Враћа ме у свет о коме сам писао. Волим да седим за својим столом који сам купио од Бранкове награде. То је мали сто који се, док пишем, претвара у огромно поље. Не пишем редовно, али када ме ухвати, седим сатима за столом, као сада, и не осећам умор. Не престајем док не завршим.

Осмех Ивана В. Лалића. Учио сам од многих писаца. Готово од свих које сам читао. Сваки ми је открио понеку тајну. Па, ипак, највише сам учио од Стевана Раичковића и Ивана В. Лалића. Стеван је био моја прва младалачка лектира. Тако ми се и потписао на Каменој успаванци, оној коју му је у „Малој библиотеци” штампала Српска књижевна задруга. Највећу похвалу ми је изрекао Иван В. Лалић када ми је казао да је дуго желео да напише песму као што је моја „Свети Ђорђе код Зојкића”. Дуго сам стајао на степеницама Удружења књижевника и гледао га у неверици. „Заиста”, рекао је. „То је истина.” И осмехнуо се одлазећи.
Од своје петнаесте године непрестано сам ишчитавао песнике, чиним то и сада. Тако разговарамо.

***

Укратко
Братислав Р. Милановић (Алексинац, 1950). Песник, приповедач, критичар, преводилац, уредник. Радио у Радио Београду, био уметнички директор београдског Међународног сусрета писаца, више година живео у Француској. (...) Објавио је двадесет издања књига поезије, две књиге прозе, више превода са француског и италијанског (Алберто Принчис, Пјердоменико Бакаларио...), позоришних и радиодрамских текстова. Добитник је низа најугледнијих књижевних награда у Србији. Живи у Београду. Главни уредник „Књижевних новина”.

***

Примери ретки и светли
У нашим градовима данас више нема тих људи који су одржавали дух и интелектуални ниво средине. Или их бар нема довољно. Ако не рачунамо Нови Сад, Крагујевац и Ниш, изузетак чини неколико градова који имају заокружен живот: Краљево, Чачак, Зајечар, Неготин, Врање. Има светлих примера и у малим градовима: Пожаревцу, Пожеги, Новом Пазару, Књажевцу, Алексинцу. Мада, појединци могу много: Томислав Мијовић је био душа Зајечара, Радован Бели Марковић Лајковца, Драган Јовановић Данилов и Петар Матовић учинили су важне ствари за Пожегу, Слободан Стојановић и Милисав Миленковић за Пожаревац, Дане Стојиљковић, Драган Барјактаревић и Драган Огњановић за Прокупље. Али те средине не одишу културном атмосфером целе године...

***

Краљевачки случај
Малим градовима у Србији треба вратити аматерска позоришта, оркестре и хорове, галерије, у којима ће опет моћи да се искажу талентовани појединци из њихових средина. Талентовани људи сами створе прилику за афирмацију и себи и другима. Има примера. Писци из Краљева су током година, неколико деценија чак, побољшавали песничку библиотеку „Стефан Првовенчани” све док нису створили едицију „Повеља”. Она објављује најбоље песничке књиге у Србији у време кад су велики издавачи – „Просвета”, „Нолит”, БИГЗ и „Рад” – постали „славна, тужна прошлост”. Краљевачки песнички круг најбољи је пример културне самосвести у Србији. И они, и градски оци Краљева.

***

Разарање преко језика
У Србији је данас велика пометња у језику. Осиромашење и упростачење језика највише је дошло преко медија, где говоре људи који немају елементарно језичко образовање. (...) Најопаснији су политички упливи у језик. Калемљење језичких правила о родној равноправности подсећа ме на Мичуриново „калемљење пшенице на пиревину”... То се зове разарање националног корпуса преко језика. Атлантски лоби нам је натурио и атомизацију језика, тако да је српски добио као конкуренте још и хрватски, босански и црногорски. А нисам приметио да се енглески поделио на амерички, аустралијски, канадски, новозеландски, или да се немачки поделио још и на швајцарски и аустријски. Најсмешније је то што се ти језичци, када се скупе на гомилу, добронамерно зову „наш заједнички језик”. Значи признаје се да је то један језик, само се не признаје да се зове српски. Преко тих језичака иде брисање ћирилице, на којој су настали основи српске аутентичне културе. И то је део политичког програма.
На страну све групе и појединци који кваре језик.  Највеће насиље над језиком у Србији врши – држава. Када би га она препустила стручњацима за језик, и наш би се јавни језик упристојио.